Pada kisa, klizi niz stakla, tapka u ritmu zivota. Udisem snazno hladan vazduh. Smesim se. Prvu put posle nekog vremena. Negde procitah da je samo taj trenutak koji prozivimo srecan trenutak koji se racuna da je prozivljen. Pa sta onda cekamo? Trosimo sekunde, minute, sate... Godine. Na cega? Cekamo srecu. Tesko ucimo da je i sreca i nesreca relativna. Tesko ucimo da nam je sreca dostupna u svakom momentu zivota. Ceka ona na nas, a mi nista. Ignorisemo otvoren prozor, gledamo nesrecno u zatvorena vrata.
Hej. Probudi se i sirom otvori oci, um. Pogledaj oko sebe, pogledaj u vedro nebo i udahni vedrunu, oseti vetar medju prstima. Ne treba da te bude briga za bilo sta oko tebe, ako te nije briga pre svega za tebe licno. Nauci da volis sebe i da svakog momenta usrecis sebe, nahranis svoju gladnu dusu bojama zivota. Tek onda pogledaj na druge, onda, nece te ni biti briga za druge, za njihova misljenja, sarkazam, zlobu. Sem toga velicina covaka je upravo u tome da vidi ono lepo u ljudima. Svi mi smo od krvi. Svi mi imamo po mudroj poslovisi indijanaca dva vuka pored sebe. Na nama je da li cemo da hranimo onog loseg ili dobrog, ili mozda oba. Sve je na nama i to je zapravo tako magicno. Zamisli, mozes da ucinis sta god pozelis. Wow. Da. Svi mi smo u stanju da ucinimo sve, samo kao da se plasimo da cemo uspeti. Ne plasi se. Gde je strah budan, ljubav se gasi.
0 коментара:
Постави коментар